Kako Upisati i Završiti Psihologiju u Srbiji: Sve Što Treba Da Znaš

Odlučiti se za studije psihologije često je rezultat dublje želje da se razume ljudski um i pruži pomoć. Međutim, put od srednjoškolskih klupa do diplome i zaposlenja može biti pun pitanja i nedoumica. Ovaj članak predstavlja sveobuhvatan vodič kroz sve faze tog puta, od prijemnog ispita do pronalaženja posla, baziran na brojnim iskustvima i pitanjima studenata i diplomiranih psihologa.

Prijemni Ispit: Prva i Najveća Prepreka

Prijemni ispit na filozofskim fakultetima u Beogradu, Novom Sadu i Nišu tradicionalno je jedan od najzahtevnijih. Sastoji se iz dva dela: testa znanja iz psihologije i testa opšte informisanosti. Za mnoge kandidate, upravo ovaj drugi deo predstavlja najveći izazov.

Test iz psihologije zasniva se na precizno određenoj literaturi (npr. Žiropađin "Uvod u psihologiju" za Beograd). Ključ uspeha je da se uči sve, do poslednjeg detalja, fusnota i sitnih slova. Pitanja su često veoma specifična i zahtevaju tačno znanje definicija, eksperimenata i teoretičara. Nema mesta za opšta razumevanja. Sreća u tome što je celo gradivo sadržano u jednoj knjizi, pa je sistematična priprema od suštinskog značaja.

S druge strane, test opšte informisanosti je prava lutrija. On proverava znanje iz politike, istorije, sporta, kulture, umetnosti i aktuelnih dešavanja. Nemoguće je "naučiti" ovaj deo na klasičan način. Najbolja priprema je redovno praćenje vesti, čitanje, gledanje kvalitetnih filmova i serija, te prolaženje kroz testove iz prethodnih godina, jer se poneko pitanje ponovi. Mnogi kandidati ističu da je važnije biti opušten i odmoran nego pokušati da se u poslednjem trenutku natrpa neuporedivim činjenicama. Nervoza i pritisak vremena mogu biti veliki neprijatelji. Na samom ispitu, važno je biti u toku sa aktuelnim temama, ali bez velike presije. Ako ne znaš odgovor, ne zadržavaj se predugo, već pređi na sledeće pitanje.

Pored znanja, tu je i sistem eliminacije i odabira odgovora čistom logikom. Ponekad, i malo sreće može da pomogne. Konkurencija je velika, a broj mesta ograničen, tako da je priprema kĺjučna.

Izbor Fakulteta: Beograd, Novi Sad ili Niš?

Nema velikih, presudnih razlika u kvalitetu osnovnog obrazovanja između državnih filozofskih fakulteta. Svi pružaju solidnu, teorijski orijentisanu osnovu. Na svakom ćeš naći odlične, prosečne i manje inspirativne profesore. Izbor bi trebalo da bude vođen praktičnim razlozima: mestom stanovanja, finansijama i ličnom preferencijom.

Beograd ima tradiciju i širu ponudu master programa. Novi Sad se često pohvaljuje modernijim pristupom i predmetima kao što su Akademske veštine, koji dobro pripremaju studente za naučni rad. Niš nudi nešto manju konkurenciju na prijemnom. Važno je istražiti specifične module ili smerove koji se nude na master studijama, jer se tamo često kriju veće razlike.

Pored državnih, postoje i privatni fakulteti kao što su Fakultet za medije i komunikacije (Singidunum) ili Fakultet za pravne i poslovne studije "Dr Lazar Vrkatić" u Novom Sadu. Njihove prednosti su fleksibilniji raspored (često sa opcijom online učenja), više prakse i moderniji programi. Mana je visoka školarina i činjenica da neki poslodavci i dalje daju prednost diplomi državnog fakulteta. Međutim, za one koji žele da rade u korporativnom sektoru (npr. ljudski resursi), ova razlika je sve manje bitna.

Budžet ili Samofinansiranje: Finansijska strana priče

Upasti na budžet za psihologiju je san svakog kandidata. Međutim, važno je znati pravilo: možeš biti na budžetu samo na jednom fakultetu, na jednom nivou studija. Ako si već završio/la jedne osnovne studije na budžetu, drugi put ćeš morati da budeš samofinansirajući student, bez obzira na rezultat na prijemnom. Izuzeci su retki i vezani za specifične situacije, poput prebacivanja sa srodnog smera.

Školarina na državnim fakultetima za samofinansirajuće studente znatno je niža nego na privatnim, ali i dalje predstavlja izdatak. Nažalost, česta je pojava da se lista za budžet pomene za samo par mesta nakon upisa, jer mali broj ljudi odustane. Ako upadneš na samofinansiranje, postoji mogućnost da prve godine ostvariš odličan prosek i da se na drugoj godini prebaciš na budžet. To zahteva ozbiljno zalaganje i predanost učenju.

Da li da kreneš ispočetka? Dilema onih koji već imaju diplomu

Mnogi, završivši jedan fakultet, shvate da ih psihologija privlači. Postavlja se pitanje: da li upisati nove osnovne studije ili ići direktno na master? Odgovor zavisi od cilja.

Ako te zanima psihoterapija, put preko novih osnovnih studija je dugačak i neisplativ. Za bavljenje psihoterapijom neophodna je dodatna, višegodišnja i skupa edukacija u nekom od terapijskih pravaca (geštalt, psihoanaliza, kognitivno-bihejvioralna terapija itd.). Ovu edukaciju mogu upisati i ljudi koji nisu psiholozi, uz prethodno polaganje propedevtike (diferencijalnih ispita). Stoga, ako već imaš završen fakultet (čak i nehumanistički), mnogo je brže i finansijski pametnije da odmah upišeš psihoterapijsku edukaciju i paralelno polažeš propedevtiku, nego da provedeš još četiri godine na osnovnim studijama.

Međutim, ako želiš da radiš u školama, kliničkim ustanovama ili u istraživačkoj psihologiji, diploma osnovnih i master studija psihologije je obavezna. U tom slučaju, upisivanje od početka ima smisla, a možeš pokušati da ti se priznaju neki opšti predmeti (jezici, statistika).

Šta te čeka tokom studija?

Studije psihologije nije lako završiti uz puno radno vreme. Vežbe su često obavezne, a izostanci ograničeni. Gradivo je obimno i zahteva kontinuirano učenje. Osim teorije, bitan deo su seminarski radovi, koji se često rade i prezentuju u grupama, što može biti izazov za velike tremaroše. Međutim, vremenom se navikneš i to postane deo rutine.

Program obuhvata širok spektar oblasti: od opšte, razvojne i socijalne psihologije, preko fiziologije, do statistike i metodologije istraživanja. Tek na četvrtoj godini (i na masteru) dolazi do usmeravanja na određene module (klinička, radna, istraživačka psihologija...). Važno je znati da fakultet daje opštu osnovu i ne osposobljava direktno za rad sa klijentima - za to su potrebne dodatne edukacije.

Zapošljavanje: Miti i Stvarnost

Ovo je možda najkontroverznija tema. Iskustva su podeljena, a situacija dramatično zavisi od oblasti kojom se želiš baviti i grada u kome tražiš posao.

• Državni sektor (škole, bolnice, domovi zdravlja): Ovo je najteža fronta za zapošljavanje. Mesta su retka, konkursi često formlani, a veze i poznanstva igraju ogromnu, katkada presudnu ulogu. Mnogi diplomirani psiholozi sa odličnim prosekom godinama volontiraju ili čekaju na birou bez uspeha. Priče o traženju novca ili čak neprikladnih usluga za zapošljavanje u državnim ustanovama, iako zvuče nadrealno, nažalost se dešavaju.
• Privatni sektor (Ljudski resursi - HR): Ovo je oblast sa najboljom perspektivom. Velike kompanije, posebno multinacionalne korporacije u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, stalno traže psihologe za pozicije regrutera, trenera ili specijalista za razvoj. Ovde se zapošljava preko oglasa (Infostud, LinkedIn), veze su manje bitne, a plate su dobre. Psiholozi su visoko cenjeni u HR sektoru zbog znanja iz selekcije, testiranja i komunikacije. Ovaj put ne zahteva dodatne edukacije, samo diplomu i dobro znanje engleskog jezika.
• Privatna psihoterapijska praksa: Zahtevan, ali isplativ put. Zahteva ozbiljnu i skupu višegodišnju edukaciju u nekom od terapijskih pravaca. Izgradnja klijentele traje vreme, ali dugoročno pruža nezavisnost i finansijsku stabilnost.
• Istraživačka psihologija: Manje zastupljena, ali postoji mogućnost rada u istraživačkim agencijama, na fakultetima ili freelance preko platformi kao što je Upwork (analiza podataka u SPSS-u, pisanje naučnih tekstova).

Generalno, perspektiva je dobra za one koji su spremni da se ne ograniče na tradicionalne, državne poslove. Preporuka je da se fokusiraš na privatni sektor i da gradiš karijeru u HR-u ili da investiraš u psihoterapijsku edukaciju.

Dalje Edukacije i Specijalizacije

Diploma psihologije je samo početak. Ako želiš da radiš sa ljudima u terapijskom kontekstu, edukacija za psihoterapeuta je obavezna. Traje od 4 do 7 godina, košta nekoliko hiljada evra i podrazumeva teoriju, ličnu terapiju, rad pod supervizijom i vođenje sopstvenih klijenata. Pravaca ima mnogo: geštalt, transakciona analiza, psihoanaliza, psihodrama, kognitivno-bihejvioralna terapija. Izbor zavisi od tvoje ličnosti i filozofije.

Za rad u kliničkim ustanovama poželjna je, ali ne uvek obavezna, specijalizacija iz medicinske (kliničke) psihologije.

Zaključak: Isplati li se?

Studiranje psihologije je izazovno, zahtevno i dugotrajno. Nije put za one koji traže brzu i laganu karijeru. Međutim, za one koji su strpljivi, uporni i spremni da uče ceo život, može biti izuzetno ispunjavajuće. Ključ uspeha leži u realnom sagledavanju perspektive već na početku. Umesto da se fokusiraš isključivo na kliničku psihologiju i državne ustanove, razmotri širok spektar mogućnosti koje nudi privatni sektor, posebno oblast ljudskih resursa. Ako ti je prava strast psihoterapija, kreni direktno na edukaciju, bez gubljenja vremena na ponovne osnovne studije.

I na kraju, bez obzira na put koji odabereš, budi opušten/a i odmoren/a. Pritisak i nervoza su loši savetnici. Veruj u svoje znanje, pripremi se najbolje što možeš, i podseti se da je i malo sreće deo svakog uspeha. Želim ti puno sreće na ovom izazovnom, ali divnom putu.